Подаци о страдању људи од корона вируса показују да су најугроженије групе хронични болесници и старији људи. У неким земљама где је епидемија на врхунцу већ су принуђени да врше тријажу међу пацијентима јер нема довољно апарата за дисање којима се помаже пацијентима којима вирус оштети плућа. Млађи пацијенти се лече, а старији препуштају судбини.
Човек не може све ово да не повеже са истовременим огромним таласом ширења еутаназије по европском континенту. Од септембра прошле године почео је фронтални пропагандни, судски и парлемнтарни напор у низу великих европских земаља, срачунат да на све могуће начине уведе ову контроверзну праксу у свим тим појединачним земљама, али и на нивоу Европе свекукупно гледајући.
Почело је у Италији, одлуком уставног суда да декриминилизује ову праксу и да омогући да се она легално обавља у земљи, како људи не би одлазили у суседну Швајцарску да то реализују. Дебата се већ пар година води поводом случаја парализованог Ди џеј Фабоа и упркос протестима Хришћана, уставни суд је у септембру донео одлуку којом је подржао асистирано самоубиство и наложио да се донесе закон којим ће се регулисати еутаназија у Италији.
Крајем фебруара немачки уставни суд је на другачији начин урадио исту ствар. Они су оборили секцију кривичног закона којом је било забрањено обављање убиства из милосрђа или асистираног самоубиства. Као основу за ову одлуку навели су људско право на самоодређење. У оба ова случаја судије су директно погазиле демократску одлуку представника народа и вољу већине измишљајући непостојећа права. То је још један доказ да се феномен судске диктатуре шири кроз западни свет.
У некада католичкој Шпанији, почео је процес доношења закона о еутаназији. Санчезова левичарска влада на овом пољу има подршку и лажне десне партије Сиудаданоса тако да је опет супротно вољи већине народа, у парламенту фомирана политичка воља да се еутаназија уведе у правни систем. У Португалу противници еутаназије сакупљају потписе за референдум (до сада око 60000 људи је дало своје потписе), али упркос томе не гаје много наде да ће успети да га добију јер виде како политичка елита жури да што пре донесе овај закон.
Коначно огромне су дебате у Француској где је 2016 уведен закон који омогућава седацију болесних пацијената до њихове смрти. Но сад се овај закон не смтра довољним и постоји политички притисак да се његове одредбе прошире и уведе права еутаназија.
Ако су нам позната искуства Белигије и Холандије које ову праксу имају већ осамнаест година или рецимо Канаде где еутаназија најбрже напредује и прелази разне фазе, онда с правом морамо да се забринемо за судбину старијих особа у западном свету. Очигледна претпоставка оних који одлучују и воде ове процесе јесте да је старих људи превише, да живе превише дуго, да представљају огроман трошак за друштво и да по капиталистичкој логици треба наћи начин да се ти трошкови смање. Еутаназија се популарише, препоручује, и све радије изводи.
Отуд корона и еутаназија имају исти ефекат: смањење броја „непродуктивног“ становништва.
Коментари на чланак