ЖЕНЕ У НАШОЈ НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ
Најпознатије мајке наше епике су Мајка Југовића и Мајка Јевросима. Мајци Југовића погинуло је девет синова у Косовском боју, и она успева да издржи сав бол и да подржи своје снахе које су остале без мужева. Међутим, бол постаје неиздржив кад јој у наручје доспева рука сина Дамјана. После тога, она умире од бола. Она је права слика наше мајке у тешким историјским околностима.
Мајка Јевросима је велика добротворка и морална учитељица свог сина Марка Краљевића, јунака који је слуша и поштује. Од Мајке Јевросиме у народној песми „Урош и Мрњавчевићи“ у изреку је ушла највећа поука српском народу: „Сине Марко, једини у мајке, не била ти моја рана клета, немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу“.
Треба поменути и Хасанагиницу, коју муж неправедно отера од петоро деце, и коју брат на силу удаје за другога. Хасанагиница умире од туге за децом.
Главни епитет за супругу у народној поезији је „верна“. Истичу се ликови кнегиње Милице, која оплакује судбину свог мужа, браће и народа у Косовском циклусу. Треба поменути и трагичну вереницу Милошеву из песме „Косовка девојка“, која доноси утеху косовским јунацима у ранама, и распитује се за свог вереника. „Јелица, госпођа разумна“ из песме „Смрт војводе Пријезде“ спремна је да погине са својим супругом у одбрани слободе. Морамо истаћи и Анђелију из „Диобе Јакшића“, која мири завађену браћу, Дмитра и Богдана. Ту је и лик жене из песме „Јетрвица, адамско колено“ која показује велико милосрђе према туђем детету, негујући га као своје.
Има и злих жена у народној поезији, попут супруге војводе Момчила, ујака Марка Краљевића, која ће краљу Вукашину издати свог мужа. Бановић Страхиња прашта својој супрузи, која је стала на страну његовог непријатеља, Влах Алије, знајући да ју је Алија на силу отео и лажима обмањивао.
Ипак, изнад сваке пројаве женске природе, стоји боголико мајчинство.
За наш народ, мајка је највећа светиња. И Бог, Христос Богочовек, има Мајку – Пресвету Богородицу. Зато се, на Материце, треба сетити шта празнујемо.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ НАС УЧИ
Говорећи о Материцама 1940. године у Крагујевцу, Владика Николај је објаснио смисао сва три дивна предбожићња обичаја српска – Детињце, Материце и Оце:
„Благо утроби која те је носила и грудима које су те дојиле!“ (Лука 11, 27) Част и похвала српским матерама! Коме ако не њима? И када да кажемо, то ако не данас, на српски празник светих Матера, на Материце? Ја кажем српски, због тога што само Срби имају и држе овај празник.
Није ми познато, да и један други православни народ, нити иједан народ уопште у свету, има празник Материца. У нашим црквеним књигама ове две недеље пред Божић посвећене су Праоцима и Оцима, то јест оним праведницима и пророцима Старог Завета који чезнуше за доласком Спаситеља света, који Га символично оцртаваше или пророковаше, али га не дочекаше. Зашто је Црква установила ово празновање старозаветничког угодника баш пред Божић, баш пред Рођендан оснивача Новог Завета? Зато, да би нам предочила везу између старога и новога. Зато, да би нас научила да гледамо на свету историју рода људског као на целину. И још и за то, да би нам показала како у плану Бога Промислитеља нема прекида.
Српски народ примио је то предање васељенске цркве и држи ту науку. Али по свом практичном генију он је и то на свој начин применио у животу. Разделио је празновање Отаца тако, да је једну недељу посветио Матерама, другу Оцима, но није заборавио ни Децу. Па ето због тога, сходно нашем народном обичајном празновању, ми имамо: Детињце, Материце и Оце. Да би се, прво, сећали свете деце, светих матера, и светих отаца, и друго, да би везивали децу са родитељима и родитеље са децом. Сва три ова празновања дакле код нас Срба имају исти садржај: Сећање и Везивање.
/…/ Поред сећања, рекосмо, садржина овог празника јесте и везивање. На Материце деца везују своје матере; на Оце опет деца везују своје очеве; на дан Детињаца родитељи везују своју децу. Каква слатка слика, и каква поучна символика.
То се везује прошлост и будућност; везују се узајамним поштовањем. То се везују два поколења, старо и ново; везују се узајамном љубављу. Јуче и сутра спајају се у Данас крвном и духовном везом. То један народ ткаје своје ткиво, свесно и савесно, без кидања и осипања. То родитељи додају деци вечну основу живота и показују своју китњасту потку, а деца примају са страхопоштовањем ону основу и уткивају своје шаре у њу, мотрећи на склад са родитељским ткивом. Основа је Вера Божија, а потка је љубав.
То народ српски поступа по оној речи Господњој: Мудар домаћин износи из клијети своје ново и старо.
Увиђате ли, да је цео један програм сликовно изражен у овом везивању деце са родитељима својим? Рекао бих, то је наивна шала, или шаљива разонода, али није тако. Уствари то је јасна слика како треба један народ да ходи кроз историју и живи животом непрекидне целине, носећи драгоцено благо прошлости и додајући му нова блага садашњости и будућности.
О браћо моја, како је ова поука као хлеб потребна садашњем поколењу нашем! Како је потребна баш данас када се неки труде да народно стабло одсеку од његовог корена, и да заваде и разједине поколење од поколења.
Ако други народи, који не знају за Детињце, Материце и Оце, то чине из незнања, може им се и опростити. Али ако то Срби чине, поред славне и јасне поуке коју им ова празновања пружају, заиста чине грех неопростиви. Не чине то Срби, не: то чине неки одсрбљени и однарођени људи, бивши Срби и бивши хришћани, који не схватају сликовни језик свога народа изражен у његовим празновањима и обичајима.
А ви прави Срби заблагодарите Господу што вам је дао оне мудраце народне, који установише код нас празновање Детињаца, Материца и Отаца, и украсише га обичајем узајамног везивања.“
Какав обичај!
ВРАТИМО СЕ СЕБИ
Вратимо се, браћо и сестре, себи, како рече Владика Николај, да нас „не прогута језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. Нека нас Детињци, Материце и Оци приближе Божићу, радосном дану када је Бог постао наш Брат. Знајући да и Он, Свемоћни, има Мајку пред којом је детиње „немоћан“, и све јој молбе по љубави испуњава, помолимо се Пресветој Богородици да нас помилује и спасе у ово доба сумње и страха.
Мајко Божја и Мајко наша, помени нас пред Сином Својим, а ми ћемо се трудити да чувамо светињу породице као иконе Царства Очевог.
Коментари на чланак